26. јула 2021.

против шарлатанизације медијског простора

Дневник 1991-1993 – Чарлс Буковски

1 min read

,, Одувек сам био аутсајдер, никад се нисам уклапао… А читав је свет врећа гована која се кида. Не могу да га спасем…
… У животу нас искидају свакојаке клопке у које бивамо уловљени. Нико их не може избећи. Неки чак живе у њима. Поента је да схватиш како је то клопка. Ако си у некој од њих а то не схваташ, онда си готов. Верујем да сам препознао многе од својих клопки и писао о њима… Ипак, неко би могао да каже како је живот клопка…

Дневник 1991-1993 – Чарлс Буковски

… Људи ме празне. Морам да се склоним да бих се поново напунио“.
Држим у рукама примерак књиге мог омиљеног америчког ундергроунд писца Цхарлеса Букоwског(1920.-1994.), непоправљивог бунтовника, боема, усамљеника, шерета, отпадника, луталице и љубитеља добре капљице, класичне музике и клађења на хиподромима, човека који је свој јединствени животни стил и став веома поетично преточио и уткао у непоновљиву лирику и прозу – негде на граници између романтичне, готово лирске (без)осећајности и бруталног крика, зверског јаука усамљеника и својеглавог отпадника ,, који је превише знао“ и био довољно луд да проживи властите снове без икаквог компромиса или уступка било коме или било чему. У питању је његов ,, Дневник“, његови последњи дани овоземаљског живота проведени са супругом Линдом, омиљеним мачкама и ,, Мацкинтосхом“, који је све то забележио…
,, Компјутер није добар за душу. Шта ћеш, мало је тога добро за душу. Писање је кад летим, кад крене ватромет. Писање је кад извадим смрт из левог џепа, бацим је на зид и ухватим је кад се одбије… Ти ликови мисле како требаш да будеш на крсту и крвариш да би имао душу. Желе те полулудог, док балавиш груди на кошуљи. Доста ми је крста, мука ми је од њега. Ако могу да се уклоним од крста, има још доста тога за мене. И превише. Нека се они пењу на крст, честитаћу им. Али патња не ствара писање. Писац то чини“.
… ,,Последњи дани Чарлса Буковског“ или ,, Пишчев дневник 1991.-1993.“ , представљају неке од последњих ,, забелешки старог покварењака“, смиреног и осмехнутог интензивним и горким животним искуством, пре свега кретањем по оштрој ивици друштвене маргине, непристајањем на правила, глупости и калупе гомиле, резигнацијом спознаје о трајној промашености и злу света, као и свесним одустајањем у раној младости једног бескомпромисног, интелигентног шерета на јурњаву за наметнутим, илузорним и испразним циљевима система унутар клопки ултимативне браинwасхинг машинерије после чијег гажења и лоботомије од човека обично не остаје ништа сем празне, неупотребљиве љуштуре…
,, Читао сам филозофе. Какви чудесни ликови, какви коцкари. Појавио се Декарт и рекао : ови су причали најобичније глупости, само је математика узор за апсолутну истину. Механизам. Онда је стигао Хјум са својим нападом на вредност научног сазнања базираном на узроку и последици. Затим се јавио Кјеркегор: ,, Гурам прст у постојање – воња на ништавило. Где сам?“. И Сартр, који је прогласио апсурд егзистенције. Волим те људе. Они увек продрмају овај свет. Кад упоредиш такве људе с људима које видим како шетају улицом или једу по ресторанима или се појављују на ТВ екрану, разлика је тако велика да се нешто грчи у мени и чупа ми утробу“.
… Док насумице прелиставам странице препуне једног јединственог и несвакидашњег живота америчког беат и ундергроунд отпадника, сурово реалног и речитог човека и писца – конформистима и главоклимавцима система веома страног и опасног, духом, хумором, сарказмом и сензибилношћу пребогатог поете, нагињем неколико чашица алкохолне, ,, духовне хране“ и на памет ми пада још један, исто тако неприлагођен, непоновљив, храбар и знатно трагичнији песник Лос Анђелеса, друге половине шездесетих година 20. века( времена када су се појављивали први радови главног јунака ове приче)… На памет ми пада песник Џим Морисон и сва она силина енергије и бунта једног ,, јахача олује“ којом се супротстављао злом, старом свету и спржио властити живот чисте поезије и ,, крика лептира“ у свега 27 овоземаљских година … У част ове двојице незаборавних одметника од света зла и лицемера, пуштам последњи ,, Тхе Доорс“ албум – култни ,, ЛА wоман“, нагињем још пар чашица ,, распршивача јалове свести“ и препуштам се последњим списима, дневничким записима једног веома, веома Великог човека и ствараоца…
,, Са моје десне стране радио уредно ради, свира ми још велике, класичне музике. Ноћу слушам по три-четири сата тога док радим нешто друго или ништа. То је моја дрога, која спира дневна срања с мене. Класични композитори могу да ми помогну у томе. Песници, романописци, писци кратких прича не могу. Банда превараната…
… Волим да гледам моје мачке, оне ме разгаљују. Добро ми је поред њих. Али не стављајте ме у просторију пуну људи. Никада. Поготово кад је неки празник. Не радите ми то“.
… Дух боемштине и непристајања на јаловост, ропство, мазохизам, досаду, лажи, мимикрију и компромисе извире из сваке рилне плоче и редова књиге… Опуштеност, искреност, непосредност, дух боемштине, хумора и надилажења безнађа пролазности просто разоружава на први поглед, осећај, слух, додир или надражај било којег ,, шестог или седмог“ уметничког чула… Попут старих индијанских шамана, стари добри узаврели Бук надилази неурозе и пролазност живота чудесном смиреношћу, смешкајући се јези смрти у лице…
,, Танки смо као папир. Живимо од среће изражене у процентима, привремено. А то је оно најбоље и најгоре, временски фактор. И ништа не можеш да учиниш у вези с тим. Можеш да седиш на врху планине и деценијама медитираш, али то се неће променити. Можеш да промениш себе у прихватљивости али можда је и то погрешно. Можда превише мислимо. Осећај више, мисли мање“.
… Стари добри Хенрy Цхинаскy, исти онај битник, барска мушица из ,, Забелешки старог покварењака“, ,, Прича о обичном лудилу“, ,, Поште“, ,, Фактотума“, ,, Блудног сина“ и ,, Жена“ или ундергроунд поета са ,, путовања на крај ноћи“ натопљених димом америчких барова, класичном музиком са радија, динамиком кладионичарске еуфорије хиподромских трка, испарењима алкохола, мирисом жена и отпадника с маргине друштва ,, једнаких и слободних“, извире из редова ,, Дневника“, овај пут знатно смиренији, помирљивији, мудрији за неколико деценија и небројених галона алкохола, као и небројених жена, тучњава, хапшења, ноћи под ведрим небом и песама с улица ,, агоније и страве“…
,, Данас сам остао код куће уместо да одем на коњске трке, боли ме грло и теме, мало ка десној страни главе. Када стигнете до седамдесетпрве године живота, никад не знате кад ће глава да вам експлодира кроз ветробран. И даље се поштено налијем с времена на време, и пушим далеко више него што би требало. Тело пизди на мене због таквих ствари, али и ум треба нахранити нечим. И дух. Пиће храни мој ум и мој дух“.
… ,, Сувише дуго је био даун, док су аутомобили пиштали крај његових прозора“, суочен са смртоносним чарима ,, ЛА wоман“, жене пламтеће косе у граду таме, као сваки други трагични и одбачени ,, јахач олује“, ,, глумац без улоге и пас жељан кости“, супротстављен гомили, заглупљеној, изможденој и укалупљеној гомили која не опрашта ником… Упркос годинама, клопкама и ,, благодетима“ друштва подешеног интересима богаћења и вечности владара, сада већ покојни Буковски задржава лепоту и снагу духа, хумора, проницљивости, отпорности и писане речи које су му, упркос свему, омогућиле да све достојанствено и храбро издржи и оде чист и ведар, не продавши ником веру за вечеру…
,, Ствари стоје битно горе него што су држава и медији спремни да признају. Они који још увек опстају у привреди мудро ћуте. Претпостављам да је продаја наркотика највећи бизнис. Јебеш га, ако се уклони, скоро сви млади остају без посла. Ја још увек живим од писања, али то може преко ноћи да ишчезне… Људи ће спавати по гробљима. Истовремено, ту је танка кора богаташа на врху трулежи. Зар то није шокантно? Неки људи имају толико проклето пара да ни сами не знају колико. Говорим о милионима. А погледајте Холивуд, који избацује филмове од шездесет милиона долара, идиотске колико и јадне будале које одлазе да их виде. Богати су увек ту, увек су знали како да музу систем…
… Наопако сам живео, много тога је било одвратно, тотално кулучење. Али мислим да је начин на који сам прогурао себе кроз говна направио разлику. Кад погледам уназад, мислим да сам показао извесну меру опуштености и стила, шта год се дешавало. Сећам се као су једном агенти ФБИ попиздели док су ме возили у колима: ,, Еј, овај тип је прилично опуштен!“, бесно је викнуо један од њих…
… Нисам тражио правду или логику. Никада. Можда зато никада нисам писао ангажоване ствари, неки друштвени протест. По мени, читав систем никада неће имати никаквог смисла, шта год они урадили с њим. Не можеш да правиш ништа добро од нечег што не постоји. Ти ликови су хтели од мене да покажем страх, навикли су на то. Био сам само згађен“.
… Био је један од ретких доследних, довољно храбрих, ,, лудих“ и истрајних ,, јахача олује“ који је успео да проживи властите снове као неко ко се није уклапао у задати и ,, савршени“ свет – ,, врећу гована која се кида“ и којој нема спаса… Био је Велики Човек, попут Моррисона и неколицине изузетних, њима сличних, један од оних који пружају наду и испуњавају срце на дугом и трновитом путу ка звездама и свему ономе што надилази мудрост и снагу злог старог света спржених и обесмислених речи… Био је и – остао… У срцу и души искрених, доследних, чистих и храбрих, свих оних који никад не пристају и не одустају… Упркос свему…
,, Ништа од коња данас. Осећам се чудновато нормалан. Знам зашто је Хемингвеју требала корида, за њега је то био рам за фотографију, подсећала га је где је то било и шта је то било. Понекад заборављамо, плаћајући рачуне за струју, мењајући уље у колима итд. Већина људи није спремна за смрт, своју или било чију. Шокира их, ужасава. Она је као велико изненађење. Али никад не би требало да буде. Ја носим смрт у мом левом џепу. Понекад је извадим и кажем: ,, Здраво, мала, како си? Када долазиш по мене? Бићу спреман“.
Нема шта да се жали у вези са смрћу више него што би се жалило за растењем цвета. Није смрт оно што је ужасно, већ животи које људи живе или не живе до своје смрти. Они не поштују сопствене животе, они пишају по својим животима. Исеравају их. Глупа стока. Превише су обузети јебањем, филмовима, новцем, породицом, јебањем. Мисли су им пуне вате. Гутају Бога без размишљања. Брзо заборављају како се мисли, другима препуштају да мисле уместо њих. Мозгови су им зачепљени ватом. Ружно изгледају, ружно говоре, ружно ходају. Пусти им велику музику и они је неће чути. Већина људских смрти је обична превара. Ништа ту није остало да умре…
… Оно што смрт не може да поднесе је кад јој се смејеш у лице. Истински смех поништава и највећу неједнакост… Хумор је оно што нам треба, да се смејемо. Некад сам се више смејао, све сам радио више, осим писања. Сада само пишем и пишем и пишем, што сам старији све више пишем, плешем са смрћу. Добра забава“.
Управо тако, добра забава уз уметност писане речи, добри стари шеретски хумор, сензибилни блуес и све оно неизрециво и неухватљиво што нам остаје од великана на пропутовању овим, упркос свему, јединственим и чудесним светом… Плес са смрћу? Зашто да не? Ако напокон схватите да не постоји крај него само вечна промена светова, повратак уточишту из којег све и проистиче…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Sva prava zadržana | Newsphere by AF themes.