3. марта 2021.

против шарлатанизације медијског простора

Уста пуна земље Бранимир Шћепановић

1 min read

Већ прве странице романа Уста пуна земље, где Шћепановић оцртава контуре неизлечиво болесног човека који одлази у завичај да би дочекао смрт, указују на драматичност и тегобу која ће се надвити над њим током читавог дела. Агонија неумитног краја наводи мисли ка одузимању сопственог живота.

Уста пуна земље можемо читати са истим оним читалачким задовољствима и заносима који се могу срести како код Борхеса, тако и код Хуана Рулфа. Дело магијски обавија стварност једног човека, његову унутрашњу надмоћ и победу над групом прогонитеља.

У завршној сцени схватамо да онолико колико је протагониста живео идеју самоубиства, што је више флертовао са смрћу, више ју је дотицао, више јој се удварао и сањао о избављењу.

Таква композиција вечитих животних контраста и унутрашњих преиспитивања послужила је Шћепановићу да напише ово ингениозно дело о два смисла човековог постојања у условљеним предворјима пакла и раја…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Sva prava zadržana | Newsphere by AF themes.