26. јула 2021.

против шарлатанизације медијског простора

Ко скрнави битку на Кошарама?

1 min read

У 39. емисији Разбуђивање гостовао је Петар Мишић потпоручник у пензији и некадашњи припадникк 52. артиљеријско-ракетне бригаде у саставу Приштинског корпуса Војске Југославије.

Петар Мишић је Србин, рођен 1976. године у Новом Саду, а одрастао у насељу Каћ које се налази на југу Бачке. Његов прадеда са очеве стране је носилац Албанске споменице и учесник Првог светског рата као војник Краљевине Србије. Деда са мајчине стране је био заточеник усташког концентрационог логора Јасеновац, највећег стратишта Срба у клеро-фашистичкој Независној Држави Хрватској.

Иако је као млади матурант имао жељу да упише средњу војну школу 1990. године у Загребу или Мостару, уз договор са родитељима уписује средњу електротехничку школу у Новом Саду. Ипак, жеља за Војном академијом није га напуштала ни после 4 године… тако да је 1994. године постао питомац ове образовне установе.

Поткрај августа 1998. године промивисан је у Београду са својим колегама у најнижи официрски чин: потпоручник и дозвољен им је годишњи одмор, који је требао да траје месец дана. Међутим, како се ситуација на Косову и Метохији из дана у дан усложњавала услед бројних оружаних дејстава албанских терориста из Окупаторске Војске Косова, то је младим официрима одмор прекинут након 3 дана и сви су морали да се јаве у своје јединице. Послати су на Космет, а Мишић је ново радно место добио у Ђаковици, место које је деценијама словило за најтврђе језгро албанског иредентизма и сепаратизма. Његов командант јединице је био тада пуковник Милош Ђошан.

У току јесени Мишић је имао и ватрено крштење у пешадијским обрачунима где су се ШТС повлачиле у нереду и паници према Републици Албанији са великим губицима.

У марту 1999. године ситуација се додатно компликује јер албански ментори са Запада виде да ШТС не могу сами да победе југославенске снаге безбедности и да им морал страховито пада. НАТО пакт се званично умешао 24. марта тако што је започео агресију и геноцидну акцију „Милосрдни Анђео“… тачније почео да бомбардује војне и цивилне циљеве на подручју целе Србије и Црне Горе… а врло брзо је отпочела и копнена инвазија из правца Републике Албаније која се одвијала у две фазе и носила је шифровано име „Стрела“…

Први удар односно „Стрела 1“ је био преко Јуничких планина у зони карауле Кошаре, изнад села Батуша. Било је то на Велики петак 9. априла 1999. године. Агресори су имали више хиљад војника сачињени од косметских Албанаца, Војске Реп. Албаније, страних плаћеника и НАТО специјалаца. Војска Југославије је имала много мање снаге на располагању, а додатни проблем је била конфигурација терена. Мишић са својом мањом групом од 12 војника (од 19 до 21 година старости) бива придодат 125. моторизованој бригади у склопу 3. тактичке групе.

Са својим војницима који су имали 3 борбена-оклопна возила први су кренули на караулу Кошаре јер су добили већ информацију да је отпочео прави напад, пошто је био један лажни напад на караулу Морина. Имали су окршај током читавог дана када су се приближили караули Кошаре на доминантној коти 601 – Раса Кошарес и били под сталним ударима ШТС. Касније током дана пристижу и друге јединице: специјалци, диверзанти, војна полиција… које су разбили албанске теористе и њихове помагаче.

Преко радио везе Мишић добија информацију да је тада мајор Душко Шљиванчанин командант 53. граничног батаљона, упао у албанску заседу и да је један војник са њим погинуо. Предвече када је већ нестало муниције и хране Мишић добија од претпостављеног мајора Баљошевића дозволу да се спусти до села Батуша где се налазила команда. Тако да се његова посада од три БОВ-а купи и креће полако у колони, с тим да је други БОВ у коме се Мишић возио био механички неисправан. Таман да крену пут Батуше из шуме излази наш војник без ознака, шлема и беретке са пушком у руци који се представља као Дејан Агочевић, командант карауле Кошаре. Иако је Петар Мишић посумњао да ту нешто није уреду и да прича Агочевића има пуно рупа, ипак пристаје да га повезе са њима.

На том путу налећу на мању албанску заседу у коме је његов БОВ налетео на против тенковску мину, а још је и погођен „зољом“ (М-80). Мишићеви војници из друга два БОВ-а су одлично одреаговали и разбили ту групу ШТС… док је сам Мишић био тешко рањен, остало је без десне потколенице… пребачен је прво у Ђаковицу, а после у Београд на ВМА. Опоравк је трајао месецима.

Иако се више није враћао у јединицу Мишићу је тешко пала вест о потписивању Војно-техничког уговора у Куманову 10. јуна 1999. године. Брзо после тога је и пензионисан.

Оно што је занимљиво у емисији Раубуђивање јесте то што се Мишић осврнуо на филмове које прате тематику Битке на Кошарама. Слађана Зарић која је аутор филма „Ратне приче са Кошара“, емитован 2019. на РТС, њега није звала, иако се у том филму на 24. минуту спомињу његова три БОВ-а… а друго је играни филм аутора Балше Ђога који треба да се ове године заврши. Ниједан од директних учесника Битке на Кошарама није консултован приликом прављења сценарија, ни генерал Драган Живановић, ни потпуковник Драган Димчевски који поседује ратни дневник, ни пуковник Душко Шљиванчанин… На крају Петар Мишић закључује да борци и учесници не могу такве пројекте да подрже.

Иначе, Петар Мишић је крајем 2019. године у Каћу организовао једну трибину о Кошарама, која је имала око 1200 људи у великој школској сали, махом деце и омладине… Труди се са саборцима да оживи сећање на јунаке из протеклих ратова деведесетих година.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Sva prava zadržana | Newsphere by AF themes.